ПРВИ ДИО

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Корјени и формирањe братства


И3 КОРЈЕНА НИЧУ СТАБЛА

Источна Херцеговина, изразито кршовит крај, са неколико крашких поља и мањих градова, простире се источно од ријеке Неретве према Црној Гори. Са сјевера, од Босне одвајају је високе планине, а на југу се наслања на дубровачку регију. Према западу је саставни дио централне Херцеговине. Ова област је од најстаријих времена била доста значајна. Туда су ишле многе везе између приморја и балканског залеђа. Од југа према сјеверу пролазио је и некада чувени турски друм, повезујући Дубровник са Босном и Србијом. Скоро истим правцем, пробијајући се кроз тврд крш, сада иде магистрални пут Дубровник - Београд.

Бурна је историја ове области. Од XII вијека па до смрти цара Душана у саставу је државе Немањића. Распадом Душанове царевине смјењивали су се властодршци управљајући источном Херцеговином. Најзад, тај крај преотео је краљТвртко (1354-1391).

У ове области његове државе почели су са југа продирати Турци. Војвода Влатко Вуковић и Радич Станковић су два пута дочекали Турке и 1388. године код Билеће до ногу потукли њихову војску коју је предводио Шаин паша. Тај догађај највјерније је забиљежио дубровачки љетописац М. Орбин у своме дјелу које се чува у дубровачком архиву.

Послије изненадне смрти краља Твртка распада се његова држава. Источна Херцеговина потпала је под власт Павла Радено вића који је за вријеме своје владавине имао двор у Билећи и ту је често боравио и примао изасланике из Дубровника, Павлове насљеднике из ових крајева протјерао је Стјепан Вукчић - Косача, звани Херцег Стјепан (1415 -1466). Постоје документи да је Херцег Стјепан често боравио у Билећи. У околини те варошице водио је борбу са својим сином Владиславом који је од оца преузео источну Херцеговину. Владавина Херцеговог сина била је кратког вијека. Турци су 1482. године освојили Херцеговину док су Босну освој или неколико година раније.

Продором турске власти Требиње, Билећке Рудине, Гацко и
Невесиње постају привремено саставни дио босанског санџака. Тек
у другој половини
XV вијека створен је самостални херцеговачки
санџак. ■■

У ропству под Турцима народ ове покрајине, као и остали крајеви наше земље, живио је врло тешко. Неподношљив је био данак у крви и друга звјерства и насиља Османлија Од зулума Срби су се одметали у планине и хајдуковали. Они су штитили поробљени народ и убијали турске зулумћаре. Отимали су од њих богат плијен и дијелили сиротињи. Хајдуци су били омиљени и опјевани као јунаци. Турска власт је строго кажњавала сваку сарадњу са хајдуцима, због тога су многи Срби остављали своје

11


домове и пресељавали се у забачене планинске крајеве. Неки су бјежали у Црну Гору гдје су налазили сигурније уточиште. Било је исељавања и из Црне Горе у сусједне крајеве. У Херцеговини доста племена у свом родослову доказује да води поријекло од исељеника из Црне Горе.

Крајем XVII вијека из Црне Горе иселили су се послије крвне освете синови ВукаБрђанина Населили су се у Херцеговину и Боку. Вук је поријеклом од Бијелог Павла, који је у XIV вијеку живио у Бјелопавлићима. Он је свакако значајна историјска личност. По н>ему су богати Бјелопавлићи (долина ријеке Зете) добили име.

Поред писаних докумената постоји и низ легенди и предања 0 Бијелом Павлу. У Бјелопавлићима се преноси с кољена на кољено да они воде поријекло од Немањића, а постоји и друга верзија да је Павле сестрић цара Душана. Вук Караџић је из народа забиљежио једну верзију да је на Косову погинуо Лека капетан, а његов син Павле је побјегао преко Куча у Горњу Провалу, доцније Бјело павлиће.

Има једна легенда, коју наводи професор Миленко Филиповић, да је Павле, син Леке капетана, убио неког Татарина у Пећи када му је тај насилник хтио да отме кћер. Послије тога је Павле побјегао у долину Зете. Једна друга верзија казује да су Турци послије боја на Косову објесили у Пећи Леку који је био у дубокој старости, јер се противио одвођењу у цариградски харем шест српских дјевојака. Послије тога оне су похватане и сурово убијене од Турака. Његов син Павле побјегао је из Метохије у Зету.

Истраживајући поријекло за родослов свога братства др Душан Вучуровић, професор из Београда, прикупио је највише записаних података о Бијелом Павлу. У свом спису ,,Вучуровићи и Бјелопавлићи" анализира историјске податке из дубровачког архива и турских дефтера и податке које су обрадили многи познати аутори. Вучуровић је дао свој поглед на појаву Бијелог Павла и Бјелопавлића. Придржавајући се историјских чињеница он наводи да је Бијели Павле рођен око 1280. године у области Хвост, данашња Метохија, у области између Пећи и Призрена Ова област у то вријеме била је већином насељена српским становништвом. Албанског становништва је било врло мало и оно је било лоцирано у катунима у планинској области према и у данашњој Албанији. У Горњу Зету, данашње Бјелопавлиће, Павле се доселио око 1300 -1303 године, у доба када је Србијом владао краљ Милутин, а Зетом краљица Јелена Анжујска Поуздано се може казати да је Павле српског поријекла, а то се поред осталог може констатовати и именима његових потомака која су српска. Он је дошао у Зету из Хвоста у коме је изграђено десетине и стотине српских цркава и манастира и чувена Пећка Патријаршија.

12


Записане историјске чињенице и предања са легендама о Бијелом Павлу су различита казивања о времену његовог живота. Свакако да је тачнија записана ријеч историчара него предања која су кроз много вијекова препричавањем знатно измијењена.

Један огранак БијелогПавла, до његовог потомка Вука Брђа нина, кроз три вијека, имао је око 10 кољена. Родослов затај период извео је професор Душан Вучуровић на основу проучавања многих историјских података, посебно података Петра Шобајића. Тај родослов би највјероватније овако изгледао: Бијели Павле, Митар, Павко, Ђурђе, Рад'ослав, Јован и послије 2-3 паса који недостају долази војвода Радуле и његов син Вук.

Стари Бјелопавлићи од времена БијелогПавла до 1930. године броје око 17 -19 кољена. Кроз тај временски период од шест виј екова од Бијелог Павла било је још доста потомака од којих су настала многа братства у Херцеговини, Црној Гори и осталим крајевима.

Сви они славе једну крсну славу Свету Петку. Ту славу су узели још у Бјелопавлићима. Мањи број братственика Милоше вића, због неких догађаја промијенили су славу и славе Светог Јована.

Крсне славе код српског народа добар су знак крвног сродства Света Петка која се прославља 27. октобра, била је велика добротворка, како су забиљежиле све енциклопедије и неки историчари. Рођена је у Византији, у граду Епивату у X или почетком XI вијека. Била је из богате породице и сву своју имовину подијелила је сиротињи. Замонашила се у Цариграду, а касније боравила у Јорданској пустињи живјећи високо моралним животом. Послије њене смрти мошти су јој смјештене у Цариград, потом пренијете у Трново, Бугарска. У XIV вијеку пренијете су у Београд, а коначно у XVII вијеку мошти су пренешене у румунски град Јашу гдје и сада почивају.

Сматра се да је светитељка заштитница жена и за помоћ јој се обраћају у молитвама, нарочито жене нероткиње. У Београду на Малом Калемегдану налази се црква посвећена Светој Петки, која је подигнута 1396. године. У њој је извор за који се вјерује да је љековит. Иначе, у нашим крајевима је приличан број цркава посвећен овој светитељки. Најпознатије светилиште ове добро творке је манастир Извор код Параћина и ту се налази извор љековите воде. У Бјелопавлићима постоје три цркве које су посвећене Светој Петки. Једна је у Барама више Шобајића и она је обновљена. Прича се да је то најстарија црква коју су подигли потомци Бијелог Павла. Њих више нема у околини те цркве. Друга црквајеонапоредкојејенекадбиоманастируДрагићевини, атрећа нешто даље од њих. Таква стара црква посвећена Светој Петки налази се у Зубцима код Требиња.

Не може се тачно утврдити када је зетска котлина названа Бјелопавлићи. У писаним документима Дубровачког архива и по

13


писању Јиречека у књизи ,,Историја Срба" први пут се спомињу Бјелопавлићи 1411. године. Наиме, тада су се Дубровчани жалили Јелени Балшић, кћерки кнеза Лазара, да су њихове трговце пре срели и напали Бјелопавлићани удружени са још неким другим српским племенима. У дубровачким списима помињу се Бјело павлићи и доцније и то 1444, 1445, 1460 и 1477. године. Племе Бјелопавлићи дијели се на ужа племена.

У часопису ,,Интервју" почетком 1990. године неки њихов сарадник НК, пише да Бјелопавлићи у Црногорским Брдима и долини ријеке Зете броје око 14.000 становника и да се сматрају једним од најбогатијих племена у Црној Гори. Дијеле се на Вражогрмце, Павковиће, Петрушиновиће и Мартиниће. Наводи се да се то племе помиње први пут 1411. године. Основали су га потомци Бијелог Павла и да сви ти потомци већином славе Свету Петку. На подручју племена је варошица Даниловград и манастир Острог гдје почивају мошти Светог Василија Острошког. Недалеко од манастира налази се насеље Шобајићи, родно мјесто Вука Брђанина и његових синова.

Податке о Бијелом Павлу требало је бар укратко обрадити да би се боље сагледало поријекло и корјени родоначелника Милошевића-Милоша. Понегдје се погрешно преноси да он води поријекло од неких Милошевића који су почетком XV и у другој половини XVI вијека живјели у Херцеговини. Стога је потребно податке о њима изнијети како би се видјело да Милош и његови Милошевићи који живе у Херцеговини или који су расељени од њих, немају никаквих родбинских веза са старим Милошевићима.

У дубровачким архивским књигама помиње се Херак Мило шевић који је послије косовске битке прегонио робу Дубровчанима за Босну и Србију. Он је становао у насељу Корита куда је пролазио друм, са југа ка сјеверу. Старином је био из Дробњака гдје се Милошевићи помињу први пут 1405. године. Та стара лоза се временом раселила и од ње су настала нова презимена. Они славе славу Ђурђевдан.

У Херцеговини и Црној Гори у другој половини XVI вијека живЈ'ели су Милошевићи - Плањани. 0 њиховом поријеклу и расељавању писао је Андрија Лубурић који је, како наводи, то нашао у старим књигама: Љ. Стојановић - ,,3аписи" из 1710. године, књига I, III и IV; Јован Томић - ,,Пећки патријарх Јован покрети хришћанства на Балкану", Београд 1903. године.

Родоначелник те лозе Милошевића је Никола који се родио око 1557. године у околини Плане код Билеће. Његови преци потичу из Куча, Црна Гора. Када је скадарски везир освојио и раскопао племе Кучи у Црној Гори побио је многе Милошевиће у том крају. Од њих се спасила једна жена која је послије дугог лутања дошла на Плану, те ступила у најам код кнеза Илије Шаренца -Кресојевића. Она је била трудна, а муж јој је погинуо у Кучама па

14


је у најму код кнеза родила сина 1557. године који се прозвао Милошевић по погинулом оцу. Ова снаха Милошевића била је вриједна жена па је кнез Шаренац, и сам удовац, узео за жену. Када је Никола навршио 18 година он убије седам харачлија који су учинили тешки зулум кнезу Илији. Тај млади Милошевић није смио више остати у том мјесту па напусти Плану и побјегне у Црну Гору и настани се у Морачи. Када је прекриван манастир Морача 1575. године Никола се истицао својом снагом и одважношћу. Из Мораче се преселио у Плану код Колашина и оженио се ћерком кнеза Радула Кнежевића. Касније је напустио тај крај са сином Радичем. Тај његов син имао је осам синова и једном од њих било је име Михајло. Они су били чувенијунаци и од њих се намножило велико братство Милошевића. Касније се то братство подијелило на огранке узимајући нова презимена Кнежевићи, Џаковићи, Бојовићи и други. Они сви славе крсну славу Ђурђевдан.

Вуле Кнежевић, из Црне Горе, крајем прошлог вијека у својој књизи ,,Племе Шаранци" пише опширније о поријеклу Мило шевића - Плањана. Његови су подаци доста другачији од података Андрије Лубурића Кнежевић наводи да ови Милошевићи потичу од Михајла Милошевића (Шарца) који је у вријеме владавине Херцега Стјепана живио врло богато са седам ожењених синова у Планој код Билеће. Када је оженио најмлађег сина Јована неки Ибрахим-бег дође са војском из Требиња и на превару отме ту тек доведену снаху која је била права љепотица. Михајло са синовима нападне и убије бега и побије доста његове војске. Успио је ослободити снаху живу и здраву али је у тој борби изгубио своја два сина. Послије овог крвавог окршаја Михајло са синовима сели из Плане у Његуш планину у Црној Гори. Из тог мјеста ускоро се пресели у Бјелопавлиће и ту је умро. Његови синови због неке неслоге са комшијама преселе се у Колашин. Један његов син повратио се у Херцеговину и од њега су Милошевићи у околини Плане. Михајлови бројни потомци узели су нова презимена и сви славе Ђурђевдан.

15



 


СТАБЛА РАСТУ ГРАНЕ СЕ ШИРЕ

Од рођења Бијелог Павла навршило се седам вијекова. Кроз тај временски период његово потомство брзо је расло и расељавало се по Црној.Гори и Херцеговини. Доста је бројније у црногорским него у херцеговачким крајевима. 0 томе постоје писани извори, а дјелимично то доказује и народно предање. Све то илуструје њихово бројно потомство и расељавање.

У Црној ГориТ1авлов потомак Вук Брђанин живио је и умро око 1675. године. Његови синови Лазар, Вујица, Милош, Стојан, Вучур, Вук и Вукале су нападнути у Црној Гори од цуцких Липљана. Тада им је погинуо брат Живко и они се пресељавају у источну Херцеговину и Боку. У тим крајевима потомци те браће узимају своја нова презимена и то скоро сви по именима својих дједова, поменутих Вукових синова.

Вуков син Милош од кога је настало братство Милошевићи у млађим годинама доселио се у околину Билеће (Билећке Рудине), и ту је живио и засновао породицу и умро. Његова четири сина Вујадина, Луку, Анта и Јована народ је још за живота очева називао Милошевићи. Они су се ускоро послије смрти свога оца и званично тако прозвали. Своје презиме су регистровали према ондашњим турским законима у Билећи. Ту је тада била нека мања турска власт. У кршовитим селима Билећких Рудина Милош и његови потомци су временом створили себи лијепа имања. Богатим агама то се није свидјело па су неколико пута отимали њихове посједе. Оставши без имања Милошеви синови послије његове смрти морали су неколико пута да се пресељавају по билећким и осталим селима источне Херцеговине. И поред честог сељакања и терорисања од турске власти Милошевићи се нису никада поколебали нити клонули, него су храбро крчили свој животни пут. Поносно су чували своју вјеру и крсну славу и презиме које никада нису промијенили. Лоза Милошевог потомства брзо је расла и одавно се убраја међу најбројнија братства источне Херцеговине. Сада пред крај XX вијека развило се то братство по многим градовима и селима широм Југославије.

У билећком крају и прије Милоша живјели су неки старији Милошевићи звани Плањани и Милошевићи из Дробњака. Они су давно одселили из ових крајева у Црну Гору и од њих су настала друга племена Стога се са правом може констатовати да је Билећа и њена околина прва постојбина садашњих Милошевића.

0 развоју Билеће и њене околине под турском влашћу и постанку многих презимена писао је Јевто Дедијер (1779 - 1918), професор Београдскогуниверзитета. Он наводи у својим дјелима да се у турско доба Билећа звала махала, а сва околна села Билећа Пише да је у то вријеме та махала била као неко веће турско село. У центру је била џамија, мало подаље мања српска црква и градска

19


чатрња. Читави тај простор Турци су звали Калајев трг. У самој варошици као центру Билећких Рудина постојала је мања турска власт, по прилици само џемат. Средином XIX вијека Омер паша Латас је именовао билећки кадилук, одвојивши групу села од требин>ског и гатачког кадилука. Доласком аустроугарске власти у Билећу почела је интезивна изградња новог војног логора и утврђења према Црној Гори. За те обимне радове добављана је велика радна снага из свих крајева Повећао се број трговачких и занатских радњи и варошица постаје све живља и виша.

Поред Јевта Дедијера, који је био рођени Билећанин, о по ријеклу херцеговачких и црногорских племена опширније су писали и неки други истакнути научни и јавни радници, крајем и почетком овог вијека.

Највише података прикупили су и записали сљедећи аутори:

Јован Ердељановић, члан САНУ (1874 - 1944),

Петар Шобајић, професор географ (1891 - 1957),

Андрија Лубурић, историчар који је дуже испитивао пори

јекло херцеговачких племена (1870 -1946),

Миленко Филиповић, професор Сарајевског универзитета

(1902 -1969)

и још неки мање познати научни радници.

Већину њихових дјела своједобно је издавала Српска акаде мија наукау Београду под уредништвом и организацијом тадашњег предсједника др Јована Цвијића (1865 -1927).

Дјела поменутих аутора брижљиво се чувају у академијама наука, музејима, архивима и бибилиотекама наших великих градова.

Петар Шобајић у својим дјелима дао је доста података о Вуку Брђанину и његовој седморици синова. Рођени су у Бјелопавли-ћима и живјели у селу Шобајићи, засеоци Петрићи и Боговина. Вука и његове још мале синове једне ноћи опколе и нападну неки непознати нападачи. Незнајући зашто су нападнути они побјегну у сусједно племе Загарач. Изгледа да нису имали повољне услове за живот па су ту остали само неко вријеме. Потом се населе у Добру Гору у Цуце, гдје су запосјели лијепо имање. Пошто су Вукови синови већ били одрасли почели су да се богате али ни ту нису имали мира. Много су им завидјели цуцки Липљани и најзад их и напали. Дошло је до крвавог окршаја у ком је погинуо Вуков син Живко. Пошто су закрвили, напустеЦуце и настане се у Риђане код Никшића. Ту је Вук често четовао и осветио погинулог сина. У Риђанима му се губи сваки траг па се не може установити да ли је ту погинуо или је умро.

Бојећи се крвне освете његови синови у другој половини XVII вијека остављају Риђане и раселе се по Херцеговини и Боки. Од њих седморице браће настало је неколико јаких братстава: од Милоша је настало бројно братство Милошевићи у билећком крају, од

20


Вукала Вукаловићи у Зубцима, Требин>е, од Вујице Вујичићи у Грахову, од Вучура Вучуревићи у Зубцима, од Стојана Илићи у Кривошијама. Њихова снаха, жена погинулог брата Живка, билаје, изгледа, родом из Цуца па је са малом дјецом ту остала да живи. У страху, под притиском закрвљених сусједа, оставила је крсну славу Свету Пет.ку и узела њихову славу Светог Јована.

Вук се својатао са Ћупићима у Загарачу. Они су ту остали, али не знају какав су род. По свему судећи Вук је имао брата Лазара који се раније иселио у Грбаљ, у Боки. Од н>ега су настали Лазаревићи који и сада тамо жве и они славе крсну славу Свету Петку.

Вук се, највјероватније, презивао Јовановић по прадједу Јовану, а Брђанин му је био надимак по мјесту рођења. За Бјелопавлиће се чешће употребљава назив Брда, а за народ који живи у њима Брђани. Такав податак Шобајић је забиљежио у два поглавља својих дјела. Треба напоменути да и сада у Пећи живе Јовановићи који су своједобно доселили из Бјелопавлића. Они и сада славе крсну славу Свету Петку. То би свакако могао бити доказ да су се Вук и његови синови звали Јовановићи.

0 поријеклу Милошевића и осталих братстава насталих од Милошеве браће, синова Вука Брђанина, Шобајић пише да је сазнао од њихових потомака који су пребјегли у Никшић из Херцеговине послије кривошијске буне 1882. године. У даљем тексту о њима се наводи и писани извор а то је С. Никћеновић ,,Боко - Српски етнографски зборник" књигаХХ, стр. 516. Зборник који он цитира сада је немогуће пронаћи.

Шобајић је записао да му је Андрија Лубурић истраживајући херцеговачка племена рекао да је Вук Брђанин из Бјелопавлића син војводе Радула. Мајка Вукова је била кћерка МаркаТребјешанина. У архиву Србије у Београду постоји властити рукопис (заоставш-тина) Андрије Лубурића. У поменутом рукопису између многих историјских података о поријеклу и пресељавању херцеговачких племена има повелика пјесма у десетерцу ,,Вук Брђанин и Паша на Грахову". Уз наслов постоји и година 1670. и име, вјероватно аутора пјесме, ЈованИвковЂоковић. Прематој пјесмиВуковаженајебила кћерка Марка Требјешанина.

Садржина пјесме укратко изгледа овако: Паша Бошњанин дигне војску од дванаест хиљада на Грахово и ту се улогори. Поробљени народ му је морао доносити харач. Паши се свидјела дјевојка Марица, кћерка кнеза Вукосава, и он је хтио да је ожени. Та дјевојка је била раније вјерена за Вука Брђанина из Бјелопавлића. Када је он о томе дознао дошао је на Грахово и лукаво приступио паши да му се покори. У међувремену, дошла је дјевојка Марица у пратњи своје мајке. Њих је паша одмах даровао већом количином дуката. Дјевојка је пред пашом и ранијим вјереником изјавила да ће се радије удати за богатог пашу него за сиромашног Вука. Вјереник је прекорио шта га је преварила и муњевитом брзином одсјече јој

21


руке. У насталом метежу успије побјећи. Ускоро се прибрао паша и на свом коњу сустигне и нападне Вука али га овај храбро дочека и својим џефердаром погоди пашу који мртав паде поред свога коња. Вук узјаше пашина дорина и успје побјећи преко Грахова. Склонивши се далеко у шуму сусретне се са војводом Марком са Требјесе који је имао око шест стотина наоружаних јунака. Они онда заједнички нападну турску војску у Грахову и добрим дијелом их побију, заробе и растјерају. Послије тако сјајне побједе Марко с Вуком пође у Требјесу и ожени га својом кћерком. Дадне му тридеесет сватода и Вук са дјевојком и сватовима оде у своје Бјелопавлиће.

Како је наведено, постоје два писана доказа о Вуку Брђанину и његовој жени, односно мајци. Година уз пјесму написану рукописом Андрије Лубурића могла би потврдити садржину пјесме да се Вук оженио ћерком Марка Требјешанина јер је он тих година у Бјелопавлићима засновао своју породицу. Његов отац, војвода Радуле, морао се оженити неколико деценија прије наведене године у пјесми. 0 Вуковој жени, која је умрла са сином Милошем, постоји предање да је била вриједна и паметна жена и да је била родом од чувених родитеља

Академик Јован Ердељановић је оставио доста података о поријеклу Милошевића и њихових сродника. Најприје пише о поријеклу Звицера, каже да они славе крсну славу Светог Јована и да је према неком њиховом казивању њихов предак доселио прије седам кољена из Куча, са Медуна. Тај њихов предак најприје се настанио под Зубачком Гредом па се доцније преселио у Челину која је била тада ненасељена. Поред тога Ердељановић износи и друкчије податке о поријеклу Звицера које му је прикупио као поуздане Петар Шобајић. Наводи да је из Бјелопавлића побјегло седморо браће у Загарач, затимуЦуце, ДобраГора, гдјесу ихнапали цуцки Липљани. Том приликом погинуо је један од браће Живко и од њега су Звицери који су остали у Цуцама, а остала браћа раселила су се по Херцеговини. Од њихових имена, као што је поменуто раније, настала су различита презимена. Од њих па и надаље сви њихови потомци славе крсну славу Свету Петку. Сви подаци су потврђени и допуњени подацима које је прикупио Андрија Лубурић по предањима из никшићког краја. Зна се да је у другој половини XVII вијека Вук Брђанин дошао са шест синова у Риђане код Никшића. Из тог села су се око 1690. године његови синови раселили по Херцеговини и Боки.

Из Риђана је Вук са маЈ*ком, женом и синовима прешао у Брскут уЗагарачу иМарковинууПјешивцим&ПослијесупрешлиуДобру Гору у Цуцама, одакле су једни избјегли у Херцеговину, а други у Боку.

У Цуцама је остао предак данашњих Звицера и од њихових исељеника у Србији прозвали су се Ђукановићи. Они који су прешли у Херцеговини су се разишли на разне стране и од њих су

22


настала нова братства Вукаловићи, Милошевићи, Вујичићи, а у Боки Илићи, Вучуровићи, Водовари и Лазаревићи.

0 поријеклу братства Вучуровића писао је и Радојчић који је у прошлом вијеку годинама био учител> у Кривошијама. Ти подаци су слични Шобајићевим сем што он наводи да је било деветоро браће, а н>ихова старина је из Бјелопавлића од Бијелог Павла.

Обрен Козић, свештеник и историчар (око 1860. године до 1920. године) пишедајестаринаЛукеВукаловићаизПјешивацаали даље наводи да су му неки причали да је Лукина старина из Загарача и он то сматра вјеродостојнијим. Наводи да су отуда због неке крвне освете избјегла четири брата Вук, Лазар, Милош и Вучур и да су од Вука Вујичићи у Корјенићима, од Лазара Лазаревићи у Грбл>у, од Милоша Милошевићи у билећком крају, од Вучура Вучуревићи у Зубцима. Као што се види, Козић друкчије пише од осталих аутора који су писали о поријеклу Милошевића и н>ихових сродника. Он уопште не помиње Живка ни Звицере као ни Водоваре, док за Илиће Козић каже да су само род и закључује да сви славе Свету Петку.

Професор Миленко Филиповић, пишући о Поповом Пољу, помин>е и село Чаваш у том крају. То село било је доста опустошено од опаке болести куге која је харала око 1648. године. У опустошено насеље негдје касније су доселила два Милошевића из Риђана код Никшића. Они су запосјели доста плодне земље и временом од н>их је настало око десетак породица. У Чавашу су промијенили и крсну славу Свету Петку и узели Светог Јована. Касније је један од н>их одселио у Дабарско Поље, а други нз женинство у Бјелојевиће код Стоца. Филиповић наводи да су они старином Никчевићи. Међу тим, Петар Шобајић износи да су Никчевићи посебна родбинска лоза која потиче из Пјешиваца. Они славе крсну славу Светог Јована те према томе не би се могло повјеровати да су се Милошевићи икада презивали Никчевићи.

Милош Вучуровић (1889 -1974) истражуЈ*ући поријекло свога братства забиљежио је да су н>егови стари са осталим сродницима из Бјелопавлића и да су се презивали можда Јовановићи по претку Јовану. Навео је и то да од Вука нису Водовари него да су они од н>ихове сестре, а да су од Вука као и Вучура Вучуровићи. Према једној распрострањеној верзији Вук Брђанин је рођен око 1630. године и прича се да је имао девет синова Лазара, Стојана, Вучура, Вука, Милоша, Живка, Вујицу, Вукала и Драшка. Понегдје се помиње да Ј'е таЈ' Драшко од Вукове кћери и да су му синови још Петар и Вучко. Његов син Лазар одселио је из Загарача у Грбаљ у Боки.

На основу свих набројаних података изнијетих до сада могао би се извести закључак да је о Вуковим синовима најтачније податке дао Петар Шобајић који је рођен у селу Шобајићима гдје и поменута седморица браће. Истина, рођен је два и више вијека послије њих.

23


Према једној верзији Шобајић је био сестрић и блиски сарадник академика ЈованаЦвијића, истакнутог научника.

У Дубровачком архиву и Требињском музеју у неколико публикација помињу се неки Милошевићи да су средином XVIII вијека живјели у Поповом Пол>у. Спомиње се и да су неки Милошевићи у XVI и XVII вијеку живјели у појединим селима Дубровачке Републике. Међутим, о томе нема никаквих тачнијих доказа да су они уопште од херцеговачких Милошевића.

Неки историчари највише су писали о Вуковом сину Вукалу и његовом унуку, чувеном зубачком војводи Луки Вукаловићу (1823 -1873) који је 1857. године подигао устанак против Турака. Према предању и писаним изворима Вукале се одвојио од браће још у Цуцама и одселио у Кривошије, а затим на подручје Зубаца код Требиња, у Богојевић Село. У Зубцима има и сада доста Вукаловића иако су се многи раселили у друге крајеве.

Браћа Вучур и Вук одселили су у Кривошије изнад Боке. Ту Ј'е Вучур имао два сина Марка и Панта, а Вук четири Тодора, Илију, Петра и Андрију. Од њиховог потомства настало је братство Вучуровићи, чији се дио временом преселио у Зубце код Требиња у близини рођака Вукаловића. У том насељу и сада многи живе. Вук, брат Вучурев, имао је сина Петра и он је одселио у Дабар, општина Столац. Он је са својим потомцима у новом крају забиљежен као Вучуревић, исто као и Вучуреви потомци. Њих у Дабру има неколико кућа.

Вујица Вуков, по свој прилици оженио се у Цуцама. Одмах послије погибије свога брата Живка побјегао је из Црне Горе у Корјениће и настанио се у Гранчареву. Једне године то насеље нападне и попали све турске домове Бајо Пивљанин и тада настрада и Вујичина кућа и он се пресели у Грахово, гдје и сада живе његови потомци.

0 Илићима у никшићком крају који су настали од Вуковог сина нема потомака

Милош Вуков, унук војводе Радула, родоначелник данашње лозе Милошевића, рођен око 1675. године, није одселио из Риђана у јужније крајеве Херцеговине као његова браћа него у сусједни билећки крај.

Најприје се смјестио код аге Јагањца у насељу Околиште надомак Билеће, гдје му је неко вријеме ага пружио уточиште. Иако је ага видио да су Милош и његова мајка вриједни и поштени није их могао укметити на свом имању јер је већ био укметио неке Србе, а прибојавао се и Црногораца пошто је био уз саму границу Црне Горе. Да би Милоша некако смјестио он га препоручи свом пријатељу аги Ђапу у Његановићима, селу смјештеном између Плане и Фатничког Поља, недалеко од цесте која се одваја према Стоцу.

24


Ускоро након досељавања у Херцеговину Милош је дознао да му малом братићу Симу у Црној Гори пријети опасност због некадашње крвне освете. Он оде и прихвати га себи у Његановиће и преузме бригу о њему. Симо је по прилици био син Милошевог погинулог брата Живка. Млађи Симов брат остао је с мајком у Цуцама и од њега су Звицери.

У Његановићима Милош се укметио код аге Ђапа и ту се оженио из неког сусједног села. Поред Ђаповог имања које је он као кмет обрађивао простирало се доста веће имање аге Љубовића из Стоца Сестра аге Љубовића била је удата за Ризванбеговића из Стоца и узела је у мираз добар дио братовог имања Када је Милош стекао могућност купио је од ње тај дио имања и након исплате постао стварни власник имања на што је добио и тапију. Имање се простирало од брда Кукуна па преко Његановића и Фатничког Поља и даље све до испод Бабе планине. То је било прво купљено имање од турских ага у читавој источној Херцеговини, будући да аге тада још нису почеле продавати имања кметовима. Временом су Милошу подрасли синови за рад па је било, по оној народној изреци, дјеца из луга, бабо из дуга Он је марљивим радом на увећаном имању подигао доста стоке и лијепо се окућио. Умро је у одмаклим годинама живота под Бабом планином на мјесту званом Миљако-вине око 1750. године гдје је изгонио стоку на планину са синовима Сахрањен је на гробљу у Његановићима

Милош је по свој прилици био доста праведан човјек и велики радиша, а то се може закључити по многим чињеницама Између осталог, његова мајка је у старости одабрала њега и с њим живјела и умрла, те његова брига за малог Сима Својом добротом свакако је задужио и Симове потомке те су по њему узели презиме. Куповина имања међу првима у том дијелу Херцеговине доказује да је заиста био велики радиша

Његова четири сина Вујадин, Лука, Јован и Анто, родили су се у Његановићима, ту одрасли и засновали своје породице. Јован је умро доста млад прије очеве смрти и остала му је жена Росна са дјецом.

Потомство Милошево сада броји око 970 живих мушких потомака, не рачунајући дјецу испод петнаест година Умрлих мушких потомака било је око 900. Милошево потомство много је бројније него потомство од остале Милошеве браће. Још за живота народ је звао његове синове Милошевићи. То презиме синови су и званично узели одмах послије смрти оца Милоша око 1760. године у Билећи.

Ускоро након Милошеве смрти наступиле су неродне године и у народу је завладала глад. То су искористили неки Турци па су на превару од једне Милошеве снахе за врећу жита узели тапију. Губитком тапије Милошевићи су изгубили власништво над имањем у Његановићима На свом дотадашњем имању постали су

25


обични кметови уз велике дажбине осталим агама. Доста плодније земл>е у самом селу и Фатничком Пољу насилно им је одузето и забрањено им је да га као кметови обрађују. То је условило све тежи живот Милошевим синовима па су били приморани да траже спас код других ага по херцеговачким насељима.

Од Милошевих синова су настали многи огранци по херцего-вачким насељима: Риоци, Давидовићи, Хоџићи, Брестице и Мека Груда у билећком подручју; на гатачком подручју Луковице, Градина, Рудо Поље и други засеоци на подручју Невесиња, Стоца, Требиња и других мјеста.

Презиме Милошевићи узели су по Милошу и његови синовци, Симови синови, нешто касније него Милошеви синови. Иако носе заједничко презиме, тачно се и сада знају Симови потомци, али су они остали нераздвојива родбинска веза са Милошевим потомством. Нису промијенили ни своју крсну славу Свету Петку, само су то учинили у Поповом Пољу и љубињском крају из оправданог разлога. Понегдје се преноси да је Симо био Милошев брат, међутим, када се сагледају написани извори о Милошу и његовој браћи, може се доћи до сазнања да Симо не може никако бити њихов брат него једино братић. Постоји и писани доказ у једној публикацији Которског архива. Тамо је кратко изнијетодајеМилошприхватиосебиуХерцеговинумалогбратића Сима као сироче из Црне Горе, али нема записано у тој публикацији од кога брата. Па, како је погинуо Милошев брат Живко, могло би се закључити да је Симо заиста син Живков. У Његановићима Симо се оженио и живио у близини свога стрицаМилоша као кмет бегова Ђапа и Љубовића. Умро је доста млад око 1758. године само неколико година иза Милошеве смрти.

Колико је Симо имао синова не памте добро живи потомци, а старији који су то боље знали већином су помрли. По једном предању Симо је имао само једног сина. Како се зна, Симово је потомство доста бројно у неколико херцеговачких насеља. Када се прегледају грунтовне књиге у суду Билеће, гдје су као власници уписани многи његови унуци онда је вјероватније друго предање да је Симо имао два сина Јакова и Јована. Они су остали да живе у Његановићима и послије исељавања из тог села Милошевих синова.

Потомци Јаковови и Јованови живе или су живјели у селима билећког краја Хоџићи, Мека Груда, Давидовићи, Његановићи и Фатница; у селу Чаваш на крају Поповог Поља; те љубињским селима Поцрње, Убоско и Влаховићи; столачким селима Дабар и Бјелопавлићи и у невесињским селима Дрежањ и Бојишта

Код Милошевића се преноси традиција с кољена на кољено именаМилошеве браће и братства која су настала од њих. Понегдје се прича да су та браћа синови неког Радула Перовића који је имао брата Батрића, чувеног јунака. Има неких казивања да су сва

26


Милошева браћа с мајком дошла из Црне Горе у околину Билеће и да је тек тада настало њихово расељавање.

Међутим, сви поменути историчари и писци у својим дјелима се слажу да су се Милош и његова браћа, синови Вука Брђанина почели одвајати и расељавати још у Цуцама и најзад у Риђанима код Никшића.

Углавном, подаци о поријеклу и расељавању поменуте браће морају бити истовјетни све до Милошевог доласка у околину Билеће јер су они б1или браћа од једних родитеља, рођени у једном селу и одрасли заједно.

Многи припадници братства Милошевића из Херцеговине су се расељавали широм наше земље, а неки су отишли и у стране земље. Нарочито се расељава омладина завршавајући школе и занате, запошљавајући се у многим градовима. Један број омладине са нижом школском спремом ради као обични индустријски радници. Братство Милошевића много је страдало у посљедња два свјетска рата Преко стотину жртава пало је 1941. и 1942. године од усташког покоља, највише у Поповом Пољу, Љубињу, Билећи, а нешто мањи број у Гацку и Невесињу, те и у околини Сарајева. И поред тога Милошевићи су једно од најбројнијих братстава у источној Херцеговини. Наши стари су с правом говорили да је Херцеговина људски расадник и да Херцеговци читав свијет населише, а себе не раселише.

Поред наведеног Милошева потомства постоје у Босни још три огранка Милошевића. Они доказују да воде поријекло од нашег братства. Живе код Сарајева, Бијељине и код Зворника. Није било у могућности да се оде код њих, али су они доставили написане податке. Са њима се често телефонски разговарало.

Потомци огранка код Сарајева у селу Касетићима, општина Хаџићи сигурно тврде да потичу од Милошевића из Меке Груде. Међутим, у том мјесту имају три лозе Милошевића, па би ови из Касетића највјероватније били од Милошевића - Чоловића, а то доказује и наведена година њиховог пресељења у Касетиће.

Милошевићи из Бијељине наводе да су њихови преци из Билеће или Невесиња. Вјероватније би било да су из околине Билеће, род предака Милошевића из Бојишта, Невесиње, који потичу из билећког краја. Од те лозе из Бијељине је др Михајло -Мишо Милошевић из Женеве, генерални секретар Светске српске заједнице.

Огранак у Челопеку код Зворника доста је мањи од наведених.

Због тешког рата у нашој земљи не може се тачно установити тачан број погинулих Милошевића. Према досадашњем сазнању погинуло је 7 рођака. Доста њих је остало у градовима и за њих се не зна ништа. Непријатељ је спалио и опљачкао село Чаваш у Попову Пољу. Тих случајева има и више, а то је за сада непознато.

27


Са Милошевићима у Херцеговини одавно одржавају род бинске везе и братственици Бојовићи из Жабљака и wегове околине. Радо су се одазвали и дошли на први скуп Милошевића који је одржан у Билећи 1990. године. Они су спремни на сваку братску сарадњу са нашим братством.

Један од њих, Милун Бојовић, ове године издао је књигу ,,Племе Шаранци и Бојовићи". У свом дјелу он претежно износи податке Вула Кнежевића. Доказује да Бојовићи, Кнежевићи, Рончевићи и још нека сродна презимена потичу од Михајла Милошевића ([арца) који је у XV вијеку живио у херцеговачком селу Плана. Бојовићи су најбројнији огранак од Милошевића -Плањана. Разгранали су се скоро по читавим Шаранцима. То презиме носе скоро 250 година. Они су увијек били цијењени у том крају. Давали су доста људи од науке и јунаштва. 0 развоју шараначких братстава податке сличне Кнежевићу, записао је Андрија Лубурић. То износи и Милун у својој књизи.

Године 1990. навршило се око 300 година од Милошева доласка у Херцеговину и око 250 година како су његови потомци узели презиме Милошевић. Та два значајна датума су обиљежена скупом братства Милошевић одржаним 29. јула 1990. године у мотелу ,,Видиковац" у Билећи. Било је присутно преко 400 братственика Милошевића, као и 15 Бојовића са Жабљака Скуп је протекао у изванредној атмосфери и оставио је незабораван утисак на све братственике, па је договорено да се и наредних година настави традиција окупqања. Међутим, ратни сукоби у бившој Југославији су то онемогућили.

28